Да ли знате који то град у Србији има вишевековну традицију у ткању ћилима, а има и два заштићена прехрамбена производа: качкаваљ и пеглану кобасицу? Сигурно сте погодили, реч је о Пироту. Историја подручја овог града почиње још пре неколико хиљада година, а Пирот својим посетиоцима нуди богат туристички садржај. У наставку издвајамо шта не бисте требали да пропустите приликом посете Пироту.
Град Пирот је надалеко познат по природним крајолицима који га окружују, традицији која се очувала кроз векове, гостопримству његових житеља, али и богатој гастрономској понуди, са производима заштићеним од стране Завода за интелектуалну својину.
Више о Пироту
Град Пирот је највеће насељено место и седиште Пиротског округа, који обухвата још три општине – Белу Паланку, Бабушницу и Димитровград. Смештен је у југоисточном делу Србије, а простире се на површини од преко 1.000 км2, чиме се убраја у једну од највећих општина по површини у Србији. Општина Пирот данас броји више од 57.000 становника.
Кроз град Пирот протиче рекао Нишава која га дели на два дела, Тијабару и Пазар.
Само подручје града Пирота окружено је са севера и североистока Старом планином, са највишим врхом Миџором (2.169 м н.в.). Јужни и југозападни руб Пиротске котлине чине огранци Влашке планине (1442 м н.в.) и Суве планине (1809 м н.в.), а северозапад Пиротске котлине окружују огранци Сврљишке планине (1334 м н.в.).
Историја овог подручја сеже у далеку прошлост. Овде је пролазио стари антички пут, познат под називом Виа Милитарис (Војнички пут), касније назван Цариградски друм.Археолошким истраживањем средњег дела Пиротског града, утврђено је да је на том месту постојало насеље још пре 5. 000 година. Даљим истраживањима у подручју старог града откривени су и други трагови из енеолита и гвозденог доба, а затим и из периода Антике, ране Византије и средњег века.
Пирот је, пролазећи кроз различита историјска раздобља, добијао различите називе, па је за време Римског царства, у ИИИ и ИВ веку, носио назив Туррес (кула). Кроз векове Пирот је добијао и друга имена: Пиргос, Тхуриб, Момчилов град, Кале.
Оно по чему сви препознају Пирот јесу чувени пиротски качкаваљ, пегалана кобасица и ћилими који представљају права ремек-дела вредних Пироћанки. Такође, Пирот је био центар грнчарског заната у Србији. Предмети су обликовани на ножном колу, а затим глеђосани жуто, зелено и браон, а за енгобирање се користила бела глина.
Поред елемената са Националне листе нематеријалног културног наслеђа Србије, ту је и нетакнута природа Старе планине и Специјалног резервата природе Јерма. Не сме се заборавити ни архитектонско наслеђе овог краја. У наставку издвајамо неколико знаменитости које не бисте требали да пропустите:
Зграда апотеке „Карло Скацел“ – драгоцени пример пиротске архитектуре с’почетка 20. века
Ова пословно-стамбена зграда подигнута је почетком 20. века, тачније током 1912. и 1913. године, од стране апотекара Карла Скацела, пореклом Чеха. То је била прва, намески пројектована апотека у овом граду.
Представља значајан пример пиротске амбијенталне архитектуре са почетка 20. века. Зграда се састоји од приземља и спрата, а њену спољашњост декоришу флорални орнаменти. Пројектована је и изведена као зграда у низу, постављена на регулациону линију улице. Фасада је подељена на три дела од којих су два ужа и наглашена атикама. На фасади према улици видљиво је напуштање академских утицаја и оријентисање ка новим архитектонским идејама. Мада она и даље, у својој структури и композицији уличног прочеља, има главне, класичне академске карактеристике, на нивоу декоративне обраде, заједно са класичним, неоренесансним и необарокним стилским елементима, коришћена је плитко стилизована сецесијска пластика.
У зони приземља тежило се отварању великих правоугаоних излога, како би се зидне површине свеле на широке ступце са хоризонталним спојницама и средњим вертикалним тракама, лезенама, које се континуално продужавају преко спратног дела. Хоризонтални, профилисани међуспратни венац се прекида и пружа само на деловима између лезена.
Класично моделовани отвори на спрату, масивне профилисане конзоле које носе балкон и орнаменти изнад завршног венца, комбиновани су са сецесијски обликованим парапетним плочама, натпрозорним гредама, наглашеним спојевима лезена и кровног венца, и атикама изнад бочних ризалита.
Лезене и атике су декорисане карактеристичним сецесијским стилизованим мотивима у виду флораних венаца са три вертикалне траке, а присутан је и мотив змије као симбол апотекарства, чиме је декорација фасаде попримила лични печат власника.
Поред архитектонских вредности, ова зграда има и велику историјску вредност. У време боравка савезничких – француских трупа 1918. године у Пироту, у овој кући је била резиденција команданта савезничких снага на Балкану, маршала Франше Д Епереа.
Карлов син Александар, такође апотекар, наследио је апотеку, а након његове смрти 1941. године, апотеку је наследила и у њој радила његова супруга Лепосава. Њу се наследили син Јован Јовановић и ћерка Биљана.
У приземљу, осим апотеке „Св. Никола “ (са мермерним стубовима, високим гипсаним шарама, украшеном таваницом и великом црном мермерном плочом), били су локали који су мењали делатност: радионица за поправку радио-апарата, књиговезница, продавница хемијских производа.
Није само спољашњост ове грађевине била импресивна, већ и унутрашњост. У кући се налазио стилски намештај купљен у Бечу, а данас се још увек чува уникатна пећ, огледало ручне израде и канабе. Фотеље и столице пресвлучене плишем које су се налазиле у дневној соби за пријем гостију, сада су у Народном Позоришту, а на зиду се још увек чува уметничка слика коју је Карлу Скацелу поклонио један турски официр, бежећи из ратног вихора.
Чест гост куће била је чувена глумица Жанка Стокић.
Зграда Гимназије у Пироту – импозантна грађевина која чува дух академске архитектуре
И ова грађевина подигнута је почетком прошлог века, тачније 1907. године, према пројекту архитекте Милорада Рувидића, инжењера Министарства грађевина. Зграда представља простран грађевински блок са приземљем и спратом.
За време балканског рата 1912. године и Српско-Бугарског рата 1913. године, у овој згради је била смештена прва резервна болница, а током Првог светског рата, зграда је претворена у болницу енглеске мисије при српској војсци. Након завршетка Великог рата, у току лета и јесени 1919. зграда је реновирана, окречена и ограђена.
Већ у наредне две године почело се са доградњом левог и десног крила гимназијске зграде са по четири учионице, четири у приземљу и четири на спрату. У овом периоду почела је и изградња Соколане, тј. зграде за потребе физичке културе, у дужини од 20 и ширини 10 метара. Четири године касније извршена је репарација крова и изграђен тротоар. Таква зграда, до данашњих дана, није мењала своју намену.
У питању је слободно стојећи објекат, правоугаоне основе сажетог облика. Објекат се одликује јасно израженом хоризонталном поделом на сокли, рустично обрађеним приземљем и декоративније моделованим спратом, у духу академске архитектуре неоренесансе. Примењена је карактеристична симетрична, троделна, вертикална подела прочеља са избаченим средишњим ризалитом. Коришћење ризалита последица је поштовања важећих академских принципа у компоновању фасаде. Средишњи ризалит који наглашава улаз, улазни вестибил и свечана дворана на спрату, искоришћени су да би се постигла одређена хијерархија у композицији фасада и нагласила осовина објекта.
Након успешне доградње бочних крила постигла се петоделна подела са избаченим средишњим и два бочна ризалита, повезаних са два међупоља и тиме се у потпуности остало у духу почетне идеје композиције прочеља.
Од првих година у Гимназији су радили познати професори: Аранђел Раша Милошевић, Стеван Сремац, Радоје Домановић, Јаша Продановић и Коста Костић.
Ту је још једна знаменита грађевина из овог историјског раздобља:
Зграда општинског суда – сецесијски симбол правосуђа
Подигнута је у периоду од 1910. до 1912. године, по пројекту архитекте Александра Јанковића или Јована Илкића, као угаони објекат на раскрсници данашњих улица Српских владара и Драгољуба Миленковића. Пројектована је наменски за потребе правосуђа. Састоји се од приземља и спрата, а нарочито се истиче угаони ризалит, својом висином и архитектонском обрадом.
На фасади зграде је приметан знатно флексибилнији приступ академском обликовању. На угаоној фасади истичу се плитки ризалити са надвишеним кровним венцем и четвороводно решеним кровом. Средишњи угаони ризалит фланкирају два плитка угаона испупчења, која се по вертикали завршавају у виду кула са наглашеним завршеним етажама у нивоу равни, прекривени полуобличастим сводним завршецима.
У спољној архитектури присутна је декорација са елементима сецесије, блиска појединим решењима пештанске и руске архитектуре, што се највише огледа у кровним завршецима на кулама у облику полулопте, улазне надстрешнице попут балдахина и др. Зграда представља значајан примерак сецесије.
У овој згради данас функционишу Виши суд, Основни суд и Прекршајни суд.
Ту су и друге знаменитости града Пирота. Тврђава Кале или Момчилов град, једно је од најлепших српских утврђења. Састоји се од три дела: горњег града са донжон кулом, средњег дела са бедемом и две куле и најнижег, доњег града, са бедемом и зиданим ровом. Како се ово утврђење везује за војводу Момчила, позната је и под називом Момчилов град. Подигнута је у средњем веку, у време владавине кнеза Лазара. Занимљивост: делови филма „Бој на Косову“снимани су управо на овој тврђави.
Не пропустите ни Пиротски кеј, познато шеталиште у Пироту, које је постало симбол града и омиљено место за рекреацију житеља. Почетком прошлог века, река Нишава се често изливала, а да би се овај проблем решио, професор пиротске гимназије Велимир Вукићевић је предложио изградњу кеја. У градњи кеја учестовали су грађани Пирота, а 1933. године је извршена и садња липа, које су постале препознатљив симбол кеја.
Ту су и друге знаменитости попут Музеја Понишљава. Овај музеј је основан 1947. године као Народни музеј, те представља значајну институцију у култури града Пирота и околине.
Организациону структуру Музеја чине одељења за археологију, етнологију, нумизматику, историју и историју уметности. Збирке наведених одељења формирају музејски фонд од око 6.500 предмета. У састав музејског фонда улази и фонд Галерије фресака у Старом граду кога чине репродукције фресака из манастира Светог Јована Богослова, задужбине Константина Дејановића, у селу Поганову, као и два легата, од којих је један легат учитеља Ћире Ранчића из области дечије књижевности, а други легат учитеља Душка Ћирића са етнолошко-историјском грађом. Поред тога, Музеј има депандансе у Бабушници, Белој Паланци и Димитровграду.
Пирот је место где се прошлост и садашњост хармонично преплићу. Било да вас привлаче вредни примери архитектуре, историја, гастрономија или природни крајолици, једно је сигурно – Пирот ће вам пружити искуство које ћете памтити и због којег ћете му се радо враћати.